Likovna kritika

Lazar Marković više od decenije predstavlja afirmisano ime u svetu naše likovne umetnosti. Kroz dvadeset pet samostalnih i bar dvostruko više zajedničkih izložbi, tokom tog perioda, on je ispoljio kontinuiranu težnju za istraživanjem mogućnosti umetničkog govora, kao i kontinuiranu tendenciju da određene stavove prikaže različitim umetničkim sredstvima. U skladu s tim, njegov lični izraz pretrpeo je mnoštvo zaokreta, ali je suštinski uvek ostao vezan za minimalistički likovni jezik, često sveden na jezik znakova.

Znakovni sistem u Markovićevim slikama tokom svoje evolucije, u svojim menama oscilirao je od simbola, do parafraze, a predstave koje su pri tom ostajale kao uokvireno umetničko delo, varirale su od ekspresivno-apstraktnih formi, preko minimalno-ritmičkih do pseudo-postmodernističkih isečaka iz poznatih ansambala iz istorije umetnosti. Nikad ne zanemarujući grafičara u sebi, Marković je na tom putu uvek insistirao na fakturi koja prati oblik, ma kakav on bio. Trag otiska, ili njegova parafraza uvek aktivno učestvuju u likovnom uobličavanju i Markovićevim minimalističkim predstavama daju svojevrsnu slojevitost u građenju oblika i njegovom postavljanju u prostor slike.

Nastojeći da pomiri nepomirljivo, u neprekidnom osciliranju izmedu grafika i slikarstva, Lazar Marković je ipak pronašao ono najbolje rešenje, koje je spojilo njegovu sklonost ka slikanju lazurnim, skoro transparentnim bojama, osećaj za taktilnost, insistiranje na fakturi koju u hartiji "gradi" grafička ploča i, iznad svega, uvek prisutnu patinu prošlih vremena. Na najnovijim Markovićevim slikama ovaj spoj može se pratiti kroz dva tematska pravca. Jedan od njih bavi se davno započetom tematikom inspirisanom prizorima viteških igara na srednjevekovnim stećcima, kao i fragmentima sa reljefnih portala romaničkih katedrala.

Još pre nekoliko godina, Marković je započeo svoj "viteški" ciklus nastojeći da drevne motive konjanika oživi uz pomoć boje. Rezultat je bio zanimljiv, ali ne u dovoljnoj meri zadovoljavajući za samog slikara. Boja je suviše otkrivala, čisteći tako sliku od svih naslaga vremena i potirući patinu taloženu vekovima. Ipak je već tada bilo jasno da će to interesovanje doneti pravo rešenje. Srednjevekovni reljefi klesani rukom neznanih majstora u davna, mračna vremena u nameri da udovolje funeralno-sakralnim potrebama, da odagnaju mrak iz sveta odlazećih i da ih podsete na zemaljske lepote koje oni napuštaju, ali i opomena o prolaznosti onima koji ostaju, predstavljaju neiscrpan izvor tematskog i znakovnog bogatstva. U prvim zahvatima transponovanja na platno, namerna nespretnost i rustičnost kasne romanike, u Markovićevoj interpretaciji vremenom je poprimala dodatnu kolorističku vrednost koja je statične konjanike sa stećaka pretvarala u živopisne vitezove, poput onih sa italijanskih renesansnih fresaka. Izvorno monohromni prizori dobili su tako prizvuk različitosti zahvaljujući novim tonalitatima, a ekspresivan potez kojim je boja nanošena, pružio im je dotad nepoznatu dinamičnost. Konačno, insistiranje na taktilnim vrednostima površine slike dovelo je do pravog i najboljeg rešenja kako jednu već kodiranu temu iz prošlosti transponovati u savremenost, a da ona pri tom ne izgubi ništa od svoje starinske lepote. U isto vreme sačuvana je mogućnost da slikar ostane veran svom opredeljenju ka svedenom hromatskom dijapazonu i boji koja ostavlja podlogu "da diše". Aplikacijom akrilnog nanosa koji nema onu klasičnu slikarsku fakturu četkice, već odaje utisak plitkog reljefa, Lazar Marković je došao do osnove u kojoj je moguće "ucrtavanje" kontura koje nisu ni crtež, ni slika, a opet jesu i jedno i drugo. Nakon toga boja ima funkciju samo da naglasi ritmove i dočara utisak patine i nekog izvornog vremena u kojem su slični reljefi nastajali.

Ovaj segment iz opšteg kolektivnog kulturnog sećanja samo je jedan tematski fragment u "slikarstvu materije" Lazara Markovića - drugi takođe predstavlja deo sećanja, ali ličnijeg: sećanja vezanog za stvarne, i danas postojeće pejzaže morske obale, kamenitog primorskog krša i prozračne morske dubine. To su pejzaži prikazani kroz pogled odozgo u kojima glavnu ulogu ima onaj granični predeo na sukobu statičnog kamenog krša i večno nemirne i uzgibane morske površine. Predeli su stvarni, ali u isto vreme ova linija sukoba omogućava im onu univerzalnost koju u sebi nosi iskonska moć prirode da stvara i oblikuje. Likovni pristup u kojem preovladava meta-jezik izraza vezanih za suštinske vrednosti kamenitog terena i ogromne vodene mase sukobljene na krivudavoj granici mora i kamena formirane i promenljive pod dejstvom moćnih sila prirode, odvajaju motive ovih pejzaža od njihovog konkretnog predloška i uzdižu ih do univerzalnih vrednosti meta-pejzaža. Sve ovo definitivno pomera granicu poetike Lazara Markovića u korist slikarskog, tako da umesto grafički obrađene linije ili površine koji imaju dubinu u onolikoj meri u koliko to dozvoljava otisak ploče, težište njegovog rada postaju prostori i strukture, oblici i materije koji mogu da izraze iskonsku, arhetipsku suštinu prikazanog.

Obrazlažući univerzalne vrednosti, slike Lazara Markovića predstavljaju veliku otvorenu knjigu u kojoj svaki pažljivi čitalac može da otkrije svoju poruku. Treba samo da nauči da raspoznaje slova i znakove koji mu stoje na raspolaganju. Kao što čitav svet, sve što su priroda i čovek stvorili predstavlja neiscrpan sistem magijskih znakova, tako i Markovićeve slike nude bezbroj nivoa tumačenja. Možemo ih posmatrati kao mirnu površinu vode u kojoj se ogledaju raznovrsna lica i stvari iz različitih planova, čarolijom perspektive i prirodne igre svetlosti raspoređeni u novom poretku. Već lako talasanje daće im nov identitet i pokazaće svu krhkost i ranjivost naših opažajnih moći. U tom kontekstu i sličnosti i razlike gube značaj i počinje da se računa samo ono što nas um može da spozna i protumči, ali ni delovanje sličnosti, kao ni razlika, ne može se sasvim potisnuti u drugi plan. Kada se radi o sličnosti, konkretno u slikama Lazara Markovića, ona će dosegnuti pravu vrednost ako je u stanju da probudi asocijaciju i podstakne lančanu reakciju otkrivanja mnogih drugih, za posmatrača bitnih sličnosti. Zahvaljujući trenutnom intenzitetu emocija ili čistoj nameri, kroz određeni stepen uravnoteženosti hromatskog i reljefnog, slikar uspeva da ostvari adekvatan stepen dovršenosti/nedovršenosti slike. Time ostavlja otvorenu mogućnost za gledaoca da se sam uključi i snagom svoje emocije ili razuma (zavisno od lične prirode) ponudi svoj završetak i tako postane aktivan učesnik umetničkog procesa i da sopstvenim snagama pronikne u bogatstva drevnih magijskih rituala, ali i sistem umetnikovog poimanja sveta i da spozna poruku samo njemu namenjenu.

mr Jasna Jovanov

Lazar Marković: Ujed dijagonale

Za autora Suprematističke kompozicije: Belo na belom rečeno je da "slika Ništa" i pokazuje "Sve"; od tog vremena, u sferi slikarstva zbilo se bezbroj jalovih harmonija i plodnih razaranja. Prostor, boja, linija - svaki od ovih elemenata podvrgavan je kako manijakalnostima sinteze, tako i histerijama analize. Obremenjen spoznajom opasnosti što ih nosi svako od ovih usmerenja - upravo u onoj meri koja je potrebna da mu očuva budnost - Lazar Marković nastavlja i proširuje svoju pustolovinu Linije.

U Markovićevoj poetici, pojam "apstrakcije" označava, istovremeno, i oruđe metoda (individualna verzija jedne opšte strategije) i načelo utemeljenja (izbora) teme. Dvosmislenost ovakve postavke u istraživanju prirode, uloge i dejstvenosti Linije otkrivamo osnovnu pokretačku energiju Markovićeve potrage - ironiju. Upravo ovde predočena dodekadika, ovih dvanaest faza/slojeva "iskošenog čitanja" prostora, svedoče o nedovoljnosti polova Vertikale (apsolutnog, paradigme) i Horizontale (relativiteta, sintagme), o rizicima u koje nas uvode pomenuti "Sve" i "Ništa". Između analize i sinteze, histerije i manije, pulsira Markovićev ujed dijagonale, la ultima linea, istraživanje koje se efektno hrani sumnjom u sopstveni smisao.

Svetislav Jovanov
(Iz kataloga izložbe u Likovnom salonu Tribine mladih, 1996. godine)

Ritmovi grafičke matrice

Grafike Lazara Markovića u Galeriji SULUV-a u Novom Sadu

Grafika je danas likovna disciplina dovedena do neslućenih tehničkih mogućnosti i do velikog bogatstva likovnih i estetskih pristupa širom sveta. Često se kaže da u grafici više ništa novo ne može da se kaže, međutim pojedine izložbe to još uvek demantuju. Tako na primer novosadska izložba grafike Lazara Markovića (1960) u Galeriji Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine donosi originalan pristup dolaženja do grafičkog lista, a uz to likovno veoma snažan i opravdan. Naime Marković svaki list gradi multiplikacijom otisaka određene, gotovo uvek drugačije forme. To su mahom grubi fragmenti izjedenih grafičarskih ploča, apstraktnog sadržaja ili sa figurama u blagom nagoveštaju. Ponavljajući ove elemente u različitim ritmovima i poretcima (dijagonalno, vertikalno, horizontalno, disperzivno) autor postiže privlačne dekorativne efekte, gde crni otisak na prostranom belom papiru daje dramatične odnose. Ovi radovi velikog formata na kojima se otisnute matrice bore za osvajanje beline prostora, asociraju na drevne pečate na svili Dalekog istoka ili otiske valjka na staroegipatskim glinenim pločicama, i tom svojom rudimentarnošću nude poruku o večitoj ljudskoj potrebi za komunikacijom i ostavljanjem traga. Ova srećno odabrana tehnička inovacija pruža ovom autoru nesumnjivo i mogućnosti za dalje razvijanje ovog likovno upečatljivog ciklusa grafika, što sa nestrpljenjem očekujemo.

Andrej Tišma

Grafike Lazara Markovića

Otiskivanje jednog oblika na isti papir, u pravilnom ritmu, u različitim pravcima, čini beskonačnu igru koja se ne završava ni na margini ni na rubu grafičkog lista.

Krećući se linearno, praveći svojevrstan ornament, ovi oblici ističu prostor grafike u prvi plan. Dvodimenzionalni prostor grafičkog lista ima binaran prostor ispred, iza i oko kompozicije.

Cinkane ploče, skoro sasvim izjedene kiselinom, otisnute reljefno (tehnikom visoke štampe), multiplikovane, liče na kaligrafski znak.

Nepretenciozno i skromno korišćenje izražajnih sredstava podseća na same početke grafike: slovni znak i visoka štampa.

Belina hartije se ovde ne svodi na marginu, već igra aktivnu ulogu u kompoziciji, provlačeći se između tiskovanih površina, ili netaknuto dominira velikim prostorom lista.

S. Parežanin
(Iz kataloga izložbe u Galeriji SULUV-a 1995. godine)

Motivi flore i faune ali i ljudsko predstavljaju se gledaočevom oku. Motivi koji su često rabljeni, predstavljeni u svim tehnikama i baš zbog tog uvek zamka. Lazar Marković nam ih transponuje putem grafike, ima tu akvatinte, bakropisa, ali i prožimanja i eksperimentisanja grafičkom veštinom, sve to nam govori da je ovaj iako mlad slikar ovladao tehnikom, postigao prepoznatljiv rukopis i osoben likovni karakter.

Naoko raznovrsno koncipirana postavka, od ptica preko bilja, pejzaža, stećaka do balerina, ipak će pažljivom posmatraču otkriti nit koja spaja raznorodno. Zakon fizike koji ovog slikara pokreće na rad je i ovde prisutan.

Dinamika je lajtmotiv svih njegovih grafika. Statični motivi pod rukom umetnika postaju dinamični, i tamo gde nisu jasno prikazani oni se očituju. Pejzaž planinske kuće igrom svetlosti dobija dinamiku. Zapitamo se šta je iza, iza brda, iza kuće...Vrabac u kljunu drži grančicu podignute glave, vidimo njegovu žurbu da završi pravljenje gnezda. Đeram simbol tišine, priča priču vojvođanskog sela. Ali i na onim na kojima odmah dinamiku vidimo, kao što je konj u galopu, motiv borbe sa stećaka, balerine, svetlost je odigrala svoju ulogu. Svetlost sveprisutna, dinamična i kad miruje, neuhvatljiva a ipak uhvaćena, i tako zarobljena ona nastavlja svoju igru.

Jasno se ogleda nemir u miru, snaga prirode, jednostavlnosti, lepote i čar viđenje jednog trenutka upravo onoga što stalno gledamo.

Blaženka Marković